Srpski vitez

“Ko je bio srpski vitez?”, pitaće te tvoja deca, tvoji unuci jednoga dana, kada pesak ovog suludog vremena konačno izbriše i poslednje stranice naše slavne istorije iz njihovih školskih udžbenika. A ti ćeš im kazivati ovako:

Postoji smrt, ali poraza nema.

Jer srpski viteški mit, kao nijedan, priznaje da od viteza ima i većih i jačih i boljih. Srpski vitez nije ni Supermen, ni Herkul. Iako Božji, bliži je čoveku nego Bogu, pripadaju mu i gresi, i kajanje. Etika je srpskom vitezu viši zakon od zakona pobede i poraza. I ništa u srpskom kolektivnom pamćenju, ni jedno jedino delo, pesma, ep, roman, nikad se neće obračunati sa moralnom strogošću srpskog viteškog mita.

Odanost, praštanje, hrabrost, ali pravda. Surovost, ali ne mržnja. I nadasve trpljenje – njegove su odlike.

Srpski vitez priznaje kad “pogubi od sebe boljega”. On je više borac sa samim sobom nego sa svojim protivnikom. On se ne boji smrti. Smrt je njegov pratilac, verni savetnik, data okolnost, navika. On može da izgubi samo ono što ne može da se kupi. Čast i obraz.

Neko beše Banović Strahinja, Monah Avakum, Vojvoda Momčilo, Boško Jugović, Knez Vojislav, Župan Mutimir, Starina Novak, Relja od Pazara, Novak Grebostrek, Zmajognjeni Vuk, Marko Kraljević, Despot Stefan Lazarević, Dušan Silni, Bolen Dojčin, Miloš Obilić, Knez Lazar…

Da li su oni zaista postojali? Na nekom drugom jeziku to pitanje bi zvučalo kao teorija, a na srpskom, ono ne znači da li su ovi vitezovi postojali, nego – da li smo mi postojali!

Svi oni i mnogi drugi srpski “teški oklopnici bez mane i straha”, koji su u sebi sjedinjavali stvarnost i mit, otišli su u “carstvo nebesko” – u narodnu poeziju. Mi smo njihova deca i njihova zadužbina i moramo se truditi da se tako i ponašamo.

“Jer, bolja nam je smrt u podvigu, negoli život u sramoti, bolje nam je u borbi smrt od mača primiti, nego pleća neprijateljima našim podati!”

Postoji smrt ali poraza nema.
“Umrećemo, da uvek živi budemo!”