Kada sviraš, utičeš na publiku višeslojno. Najpre sadržajem onoga što izvodiš, a zatim i načinom na koji taj sadržaj prezentuješ, neverbalnim govorom tela kojim pratiš taj sadržaj, izgledom koji podržava taj govor tela, svojom proteklom delatnošću koja te prati čak i tu na bini, i na kraju svojim źivotnim stavovima, iskustvima i ubedjenjima koji ti isijavaju kroz sam kvalitet tona. Isto je i kada pišeš. Forma prati priču, ritam formi daje frazu, fraza konstituiše melodiju pisane reči, a melodija upotpunjuje suštinu kazanog. Nema poente bez oblika, pouke bez pulsa, harmonije bez rime i sadržaja bez forme. U početku beše reč, na kraju je muzika, a ono izmedju…slatka čežnja života.
Slučajni Nomad 