Politička korektnost, ekstenzivno korišćenje eufemizama i usiljena ljubaznost su tri najopakije civilizacijske izmišljotine modernog doba, kada je reč o jeziku. Život nije ljubazan, život nije blag, često nije ni fer, a svakako nije politički korektan. Život poliva hladnom vodom i prži ognjem bez najave i upozorenja, bez kiselog osmeha i verbalnog ublažavanja očigledne stvarnosti. Što pre to shvatimo, prihvatimo i naučimo da amortizujemo, pre ćemo biti srećni i uspešni. Pederizacija svetske populacije koja ide ruku pod ruku sa konformističkim uljuljkavanjem u tehnološko-sajber doba, sobom nosi jedan koncept oslabljivanja čoveka, praveći ga metiljavcem, potpuno nespremnim za prevazilaženje prepreka, iskušenja i zamki koje život postavlja. Uz to, on postaje previše senzitivan na istinu oko sebe, na verbalizaciju očiglednog i kontakt sa samom prirodom stvari oko sebe, i kao takvom prag bola mu se snižava na sramotne nivoe na kojima on počinje da kmezi na svaku primljenu oštrinu i u kome su mu svi odmah fašisti, nacisti, grubijani, divljaci i širitelji govora mrźnje. Ovaj slabački diskurs, osudjen je na propast, a oni koji su njime zaraženi, ako se ne izvuku na vreme, na kraju će skončati uvredjeni postojanjem sopstvene senke ili tako već nečega.
Slučajni Nomad 