Površnost

Ljudi koji logički seciraju veru u Boga i pravoslavlje, zaista ne mogu da dopru mnogo daleko u razumevanju dubine i opsežnosti duhovnih pojmova. I to je ok. I ja sam nekada tako racionalizovao svaku biblijsku rečenicu, govorio kako je crkva samo institucija, kako je najbitnije imati Boga u sebi, kako su sveštenici samo ljudi, kako je religija smišljena radi manipulacije narodima, kako je čovek Bog i u čoveku Bog, kako je svet antropocentričan, kako je sve postojećom naukom objašnjivo, itd… Isto tako sam u muzici nekada mislio da sve znam jer sam zaboga završio muzičku školu i akademiju i da sam mnogo dobar u sviranju i da razumem džez jer znam šta su to septakordi i čuo sam za Čik Koriju.

Onda kasnije, kada sam došao u veliki svet, na američku scenu i upisao Berkli, odjednom sam počeo da spoznajem svu širinu i dubinu svoje nesvesti o poimanju džeza i muzike uopšte. I danas, kada sam doktor džeza, aktivni izvođač, kompozitor i profesor istog na američkom fakultetu u rodnom gradu džeza, osećam kako tek sad ništa ne znam i kako je jezik muzike i svet ideja koji on predstavlja jedan nepregledni okean čiji sam tek zanemarljivi delić razumeo i savladao. I uživam u tom osećaju i tom saznanju.

Isto mi se desilo i sa verom. Uspeo sam da razumem kolika se mistika, kolika prokrivenost mudrosti i poznanja krije u stotinama tomova svetootačke literature, koliko i crkva i sveštenici i ikone nose više dubine i suštine od onoga što se golim okom da videti i brzopleto zaključiti, koliko ne možeš sam i ne smeš sam ulaziti u verski život jer kad se razboliš ideš u instituciju bolnice, kad imaš zakonski problem, ideš u instituciju advokatske kancelarije. Isto tako kad ti se duša razboli, ideš u instituciju crkve, a ne pokušavaš sam da se praviš pametan i izmišljaš svoje bogove. Ne zato što nisi pametan i kreativan i duhovan, već zato što si grešan i nesavršen i tek delić sekunde i pikavac u poredjenju sa starinom, tradicijom i opsežnošću pravoslavlja, a kamoli hrišćanstva, a kamoli Boga koga ono objašnjava. Shvatio sam da je pravoslavlje kompleksna, a opet tako jednostavna filozofija i da je ključ vere ne razumeti i objasniti nego osetiti i verovati bez dokaza, bez vidjenog. Mi verujemo u duhovni svet u mistićku moć rituala, u energetski potencijal molitve, u promenu strukture svete vodice, u jedan drugačiji svet fizike, kvantne ako hoćete, koji je nevidljiv čulima, ali i pored toga postoji i utiče na nas svakog sekunda ovog postojanja. Analogno muzičkom putu, danas kad se smatram vernikom, osećam duboko neznanje, veliku svemoć Boga i neophodnu disciplinu vere, potrebu za pokajanjem, skromnošću i osećaj da sam nečija kreacija, zajedno sa ostalima oko sebe i da je taj neko tu na milion načina, a da i pored snažnog ličnog kontakta, moja srpska pravoslavna vera na najbolji način za mene kao Srbina približava, objašnjava i omogućava kontakt, ne sa tamo nekim Bogom iz knjiga ili moje mašte, no sa živim, prisutnim i postojećim Bogom.