Turbo-folk nije (samo) vrsta muzike, kako to mnogi suviše često, a neprecizno, doživljavaju. Turbo-folk je čitav jedan estetsko-kulturološki diskurs koji obuhvata širok spektar pojmova čiji najmanji zajednički sadržalac ne mora obavezno biti “ruralni narativ” kako se to, takođe, vrlo često uzima zdravo za gotovo (aha, deluje seljački – znači sigurno je turbo-folk). Ne. Turbo-folk, kako ga je njegov krsni kum, Rambo Amadeus, lepo opisao i definisao u svojoj pesmi istog naziva, predstavlja “gorenje naroda, razbuktavanje najnižih strasti kod homo-sapiensa”. U zapadnoj kulturi, ovaj fenomen je poznat kao hajp. Ali turbo-folk, za razliku od hajpa koji je akutnog karaktera, pretstavlja hroničnu estetsku normu pojedinca, a čini mi se i jednog naroda.
Turbo-folk je počeo svoju karijeru u Srbiji najpre kao muzičko-modna ekspresija onog dela ruralnog stanovništva koje se pojačanim migracijama u Beograd počela sretati sa urbanim konceptom percipiranja stvarnosti. Kako to u komedijama obično biva predstavljeno, ovakav sudar ideologija rezultirao je nakaradno-parodičnom muzikom (jer muzika najplastičnije oslikava estetiku naroda), a ubrzo potom i u načinu života svesrdno promovisanom od strane režimskih medija tokom devedesetih, a koji se odlikovao brzim, lakim i kriminalnim egzistiranjem, začinjenim ekstremnom dozom šunda.
I ok, ovaj status je i dalje nezanimljiv pošto je sve do sada spomenuto jedno veliko opšte mesto koje (nadam se) svi dobro znamo. Ono gde Turbo-folk počinje da biva zanimljiv je kad početkom 2000.-ih prerasta svoju ljusku, izlazi van granica stila, čak i izvan definicije estetske kategorije i transformišući se u super-virus, pokazuje nam da je sve vreme bio zapravo mnogo više od onoga što smo mislili. Turbo-folk se uvukao u sve pore kulture naše nacije, osvojio je urbano (čak promenivši prvobitno značenje te reči koja se sad koristi u pežorativnom smislu upravo za ruralne pojmove), osvojio je kulturno, osvojio je nacionalno, osvojio je građansko. Pokazao nam je da on nije tek jedna puka fenomenološka spodoba nastala veštački u Pinkovim i Slobinim mračnim laboratorijama, već je on paradigmatska odrednica celog našeg društva, našeg geopolitičkog položaja, energetsko-vrednosnog i istorijskog konteksta i kao takav predstavlja, usud i neminovnost koja je kolajući nad našom sudbinom samo sačekala pogodnu klimu i pravo vreme da se rodi i razvije.
Turbo-folk se početkom 21. veka osilio i ubacio u sve pore društva, izmešavši babe i žabe, dobro i loše, kvalitetno i kič, ruralno i urbano, lepo i ružno. Zagadio je svaki izvor, pa čak i onaj najkulturniji. Ušao je u politiku, u ekonomiju, u samopoštovanje, u kulturne i naučne institucije, u način razmišljanja. Ušao je u ljude, u sve nas. Došao je čak dotle da je poput pravog virusa, počeo da menja mentalitetni kod našeg naroda, pojačavajući njegove deformitete, a redukujući njegove zdrave aspekte koje smo kroz čitavu istoriju imali.
Turbo-folk je neizlečiva bolest našeg društva nastala kao posledica viševekovne akumulacije patnje, nepravde i nemoći razumevanja sopstvene funkcije i važnosti ovog malog i naizgled beznačajnog, ali ipak neobično bitnog naroda koji stolećima odoleva energetskim udarima materijalističkog zapada i spiritualnog istoka, stojeći nesnađen u centru beznađa i vrtlogu vira, svagda se moleći pogrešnim bogovima u beskrajnoj krizi identiteta koja je njegov imuni sistem dovela do konačnog dna i u njega uselila smrtonosni, autoimuni virus.
Turbo-folk nije stil. Turbo-folk je naša sudbina.
Slučajni Nomad 