Vežba je jedna od najplemenitijih aktivnosti čoveka. Kroz vežbu određene veštine, on ne samo da uvežbava i brusi tu veštinu, već čeliči i unapređuje kompletno svoje biće.
Oko procesa vežbe postoje mnoge dogme i zablude. Prva među njima je nekakvo odricanje i žrtva koje masa voli da ističe kad se divi nekom majstoru veštine i koje novinari obožavaju da stavljaju u naslove članaka o istima. To je naravno potpuna nebuloza i patetika. Onaj ko se “odriče” i “žrtvuje” zbog svoje veštine, bolje bi bilo da ide i radi ono što zaista voli ili pak da uživa u sunčanom danu na livadi. Jer pravi vežbač oseća neprekidnu strast prema veštini, a vežbu koju uvek radi u magnovenju želje da bude bolji, doživljava kao izazov, igru i ekstazu čiji sam proces predstavlja nasušnu potrebu bez koje se ne može. Vežba je zadovoljstvo sama po sebi.
Druga zabluda koju takođe tetke i staramajke na gozbama vole da pominju su nekakve desetine i stotine hiljada sati koje si eto, ah sudbe li klete, morao provesti vežbajući. Klinci navijaju satove, propisuju sebi kaznu mučenja od 5, 6, 9, 14 sati dnevno vežbanja. Prave od sebe vežbačke mašine i propuštaju ostatak života na taj način. Postaju nekakvi nesnadjeni zaludjenici i štreberi koji na ovom svetu samo za svoju veštinu znaju. A istina je potpuno suprotna jer minut fokusiranog i pasioniranog a konzistentnog vežbanja na pravi način, delotvorniji je nego sat vremena strukturisanog, na silu odrađivanja propisane rutine. Vežba je uvek otkrivanje veštine u sebi na pametan, dovitljiv i kreativan način, nikad bubanje i ispunjavanje satnice i formalnosti.
Sledeća greška je faktor nestrpljenja. Silne knjige, programi, serijali, profesori, obećavaju vam da ćete u rekordnom roku postati ekspert i ovladati veštinom, ako samo uradite ovaj ili onaj trik koji oni u vežbi savetuju. Istinski trik je da trika nema i da je lepota u dugotrajnom procesu. Ne voliš proces? – idi onda na onu sunčanu livadu iz prethodnog pasusa i uživaj u krajoliku. Komercijalni programi samo stvaraju osećaj neizdrža i nestrpljivosti u polazniku da već jednom konačno postane majstor. Što je nestrpljenje veće, to je dan ovladavanja veštinom dalji. Vežbanje je meditacija i razgovor sa svojom podsvešću, dubinsko razumevanje materije, a ne bezglavo i površno jurcanje u cilj koji izmiče.
Poslednja opasnost je nadmenost. Klinci donekle ovladaju veštinom i pre dovršenog treninga uzdignu svoje nosiće u nebo, time automatski postavši nedostupni za dalja znanja. Takvih sam se nagledao na stotine tokom svog puta i svi redom su propali, neovisno o svom talentu i predispozicijama. Vežbač mora ostati ponizan i skroman, bez obzira na svoj nivo ekspertize. Iskren prema sebi i svojim slabostima u veštini. Uvek spreman da se i kao veliki majstor povremeno vrati korenima i osnovama i njih uvek iznova vežba. Bolne tačke su ono što nas vodi na viši nivo u veštini ako smo dovoljno hrabri da se na njih osvrnemo.
Vežba nije moranje, teranje, kukanje, plakanje, žrtvovanje, odricanje, ispunjavanje forme i obaveze. Još je manje odlaganje, ostavljanje za kasnije, varanje i laganje samog sebe da smo gori ili bolji nego što jesmo i fokusiranje na pogrešne stvari.
Vežba je predivan, beskrajan proces, vizija o majstorskom nivou koji u sebi od prvog dana sakrivenog nosimo. Vežba je lepota istraživanja, ljubav i strast prema veštini. Vežba je dimenzija u kojoj vreme staje i uzdiže nas do bolje verzije sebe.
Slučajni Nomad 