Svet iz mojih snova ne nalazi se na nekoj drugoj planeti ili u kakvoj dalekoj galaksiji. Svet iz mojih snova nalazi se tačno ovde, u našoj stvarnosti, tu pod našim nogama.
U tom izmišljenom, alternativnom svetu, ljudi bi najpre shvatali da postoji viša odrednica stvarnosti koja omogućava pojedincu da istinski, a ne lažno, zaista bude sve što želi. Ljudi bi shvatali da su principi življenja i zakonitosti postojanja i ponašanja u ovom životu, najvažniji koncept koji mogu za života usvojiti.
Kada bi to uradili, onda bi u okviru tog svog baznog koncepta mogli da razumeju da ne moraju pratiti samo crno ili samo belo, biti samo za levu ili desnu ideologiju, priklanjati se samo ovoj ili samo onoj grupaciji ljudi.
Shvatili bi da ne moraju biti ili samo gradjanisti ili samo patriote. Ili fizički snažni, ili pametni. Ili slušati samo rok ili samo narodnjake. Da mogu u isto vreme biti i moderni i tradicionalni. I progresivni i konzervativni.
Razumeli bi da može da se istovremeno bude i urbani obožavalac nauke i tehnoloških dostignuća, i skromni sluga Božji. Da može da se bude i buntovnik, ali istovremeno da se ima čast i obraz. Naučili bi da se može istinski uživati u drugim narodima i kulturama, dok se istovremeno obožava svoje. Shvatili bi da mogu da se vole i poštuju manjine, bez da se rasturaju porodične i tradicionalne vrednosti. Da je moguće biti bogat i uspešan, a bez gordosti, pohlepe i ispraznosti.
U mom idealnom svetu, ljude ne bi vodili zemaljski zakoni. Vodili bi ih moral i čast. Reč koju su dali, obraz koji se ne gazi čak ni kad jako boli i ponos sopstvenom profesijom, porodicom i samim sobom.
Ljudi ne bi patili od kompleksa jer bi shvatili da ih drugi ne vide vizuelno, već doživljavaju u celini. Bili bi kritični i oštri prema sebi i svaku nepravilnost mentalnog, fizičkog ili duhovnog tipa pokušali bi da poprave, a ne da je namerno ističu, nameću drugima kao regularnost i od toga prave ideologije i političke pokrete. Ukoliko je ne mogu popraviti, srodili bi se sa njom i prihvatili sebe tačno onakvima kakvi jesu, te zavoleli to što imaju i sa time bodro išli kroz život, svesni međutim i dalje, da je to mana, a ne vrlina.
Niko se ne bi povodio za masom i masovnim loženjima, jer bi svako znao kako da u sebi pronadje neko malo blago kojim bi se bavio i koje bi ga svakodnevno okupiralo. Ali bi zato u bilo koje doba dana mogao i da učestvuje u masovnim manifestacijama, bez da izgubi sebe. Niko ne bi imao potrebu da izvrće, hiljadama godinama stare i uvrežene zakonitosti, jer bi porodični i istinski globalistički duh razumeo kako ljudski habitat ima više slojeva i svi su istinski i pravi, od najuveličanijeg, do najgeneralnijeg. Čovek bi bio i globalista i nacionalista istovremeno, jer bi razumeo da ne postoji baš nikakva prepreka tome da se oseća i kao gradjanin sveta i kao pripadnik svoje nacije. Da može biti miran i dobar, ali istovremeno i furiozno ljutit ako dođe u situaciju da mora koristiti svoju fizičku snagu i braniti ono do čega mu je stalo, a bez opasnosti da zbog toga dobije etiketu nasilnika.
U mom idealnom svetu, sloboda bi bila neograničena jer bi postojala mnoga ograničenja preko kojih se ne ide. Ograničenja uma, duše i srca. Spontane etike, istinske vere i jake lične discipline jer bi stanovništvo bilo osvešćeno i probuđeno. Sve to ne bi sprečavalo ljude da se dobro provode, zezaju se i luduju jer, pogadjate, ozbiljnost u životu ne iisključuje igru i zabavu. Možemo biti i egzistencijalno osvešćeni i pozitivno šašavi hedonisti, istovremeno.
Na kraju, u mom svetu iz mašte, crno bi bilo crno, belo belo, lepo bi bilo lepo, a ružno ružno. Slabo bi bilo slabo, jako jako, glupo bi bilo glupo, a pametno pametno. Žensko bi bilo žensko, a muško muško, dete bi bilo dete, a životinja životinja. U tom svetu mogao bih konačno da zaspim bezbrižnim snom i možda nekad samo kao noćnu moru usnim da je java zapravo ovakva kakvu mi danas u našoj realnosti živimo.
Slučajni Nomad 