Socijalne mreže, procvetale u doba ekspanzije konformizma, ideologije koja svakoj budali daje za pravo da misli da je “izabrana”, “posebna” i takoreći novi mesija na zemlji, pogodno su tle za cvetanje deluzivnih ličnosti. Deluzija je netačno, ali ukorenjeno verovanje koje se održava uprkos objektivnim dokazima u suprotno i uprkos kulturnim normama koje ne podržavaju ovo verovanje. Često je deo psihoza i paranoidnih ideacija, a jedna od osnovnih vrsta je upravo deluzija veličine i posebnosti.
I tako, nekako odjednom i iznebuha, s vremena na vreme naletiš na pojedince koji misle da su filmski glumci, manekeni, rok zvezde, poznate ličnosti, popularni blogeri/vlogeri (ovoga je najviše jer je najdostupnije za probati). I nekako, bude ti žao, i rekao bi im da ne rade to sebi, i znaš da bi im se u svakom drugom sistemu i vremenu grohotom smejali, ali u vreme pozitivističkog bulšita u kome živimo (svako može da postane sve, samo ako jako poželi, i slično), ti takvi zapravo često privuku određen broj pratilaca iste fele koji im se dive i koji im apsolutno cementiraju sopstvenu deluziju o bitnosti i veličini. I onda ako im bilo šta, čak i dobronamerno kažeš (hajde ne pravi budalu od sebe jer je smešno i potpuno neargumentovano to što radiš), dobiješ salvu pop-psihologije u lice (ja znam da sam jedinstvena, hejteri mi ništa ne mogu, ti si samo ljubomoran, mojoj posebnosti nema kraja, ne zanima me tuđe mišljenje, mene vodi sudbina…). I tada shvatiš da je pametnije da ćutiš, jer očito da tamo izvan, postoji čitav jedan svet naopakih vrednosti i devijantnih normi koje egzistiraju u nekom svom mikrokosmosu i kome ni Bog otac, a kamoli jedan mali ti i tebi slični, ne bi dokazao da 2 plus 2, sudbe li klete, ipak uvek moraju da iznose 4, uprkos tome što to nekom ruši snove, pardon, deluzije.
Slučajni Nomad 