Muzika u Srba

Zašto se kod nas dobrim bendom smatra uglavnom onaj bend koji svira glasno, roka, gruva i trešti?

Zašto se kod nas za dobru pevačicu redovno smatra ona koja imitira “crnački glas”, peva i vrišti u uaaarghh modu i zvuči kao da je jako ljuta na nekoga?

Zašto kod nas “strava peva” onaj ko ima tačnu intonaciju i ne falšira? Zar to nije osnov koji ne treba ni dovoditi u pitanje?

Zašto kod nas skoro nikad u bendovskoj svirci ne postoji dinamika koja podrazumeva i tiho i ukusno sviranje, sa malo zvuka koji mnogo kaže, a ne samo ravno i ultra-glasno sviranje, čak i kad je balada u pitanju.

Zašto se kod nas izvanrednim muzičarem uvek smatra onaj koji može da skine sve tačne akorde, može da svira virtuozno, čita note, ume da improvizuje i ima dobar tajm. Zar to ne bi trebalo da se podrazumeva za svakog ko svira bilo šta javno?

Zašto kod nas ljudi stalno govore – “ma super je to za naše pojmove” ili “za srpske uslove ovo zvuči sjajno”? Kakvi su to srpski pojmovi i uslovi? Zašto mi to sebe unapred smatramo retardiranima za muziku u odnosu na ostatak Evrope i sveta?

Zašto se za “kaver” pesmu kod nas smatra doslovno skinuta pesma, (skoro) u potpunosti prekopirana od originala. Zar “kaver” ne bi trebalo da bude kreativno aranžirana poznata pesma na novi način koja zvuči bolje i svežije od originala?

Zašto svaki put kad neko pomene ovu temu, osvrnuvši se na dotične fenomene, uglavnom doživi salvu negativnih ad hominem komentara na svoj račun, umesto da bude shvaćen produktivno i dobronamerno?