Voli

Volija sam upoznao kad sam se doselio u Šampejn, gradić pored Čikaga, u koji sam tada došao da započnem doktorske studije i oprobam se na novoj sceni srednjeg zapada, nakon godina provedenih u košnici Njujorka. Bio je klinac, prvi put odvojen od roditelja, brucoš i potpuno nesnađen na novom tlu. Sećam se, sreli smo se u potpuno praznom Smit holu gde me je pitao za direkcije, vreme, muziku, zdravlje i smisao života (ne obavezno tim redom). Pomislio sam da je čudan ali odmah mi se iz nekog razloga svideo taj džigljavi, nasmejani dečkić, blago začuđenog pogleda preko koga su visile debele, crne hipsterske naočare.

Pre dolaska u Šampejn, u Njujorku sam poslednjih meseci preživeo najpre fantastične i nestvarne, a odmah potom i turbulentne i dramatične životne događaje koji su me zajedničkim snagama bili potpuno iscrpli i naterali da preko noći spakujem svoj život u dva kofera i bukvalno pobegnem hiljadu i po kilometara na zapad, put novog života. Još uvek su mi u glavi odzvanjali aplauzi brojne publike koja me je u Njujorku pratila po koncertima, glasovi prijatelja koje sam tamo godinama sticao pa preko noći ostavio, huka noćnih metroa ispod Menhetna koje sam znao kao svoj džep, provodeći mesece i godine u vrevi svetske prestonice, gradeći svoju priču, reputaciju i život.

A onda sam se odjednom obreo tu u Šampejnu, tom selu daleko od očiju svih koji su me poznavali, pratili i slušali. Tu gde nikog nisam znao i gde sam došao prekinuvši naprasno san koji sam sanjao godinama i koji je samo par nedelja pre toga bio na vrhuncu. I taj šeprtljasti klinja, Voli, sa svojim kontrabasom kog je jedva umeo da drži, i svojim pomalo autističnim ponašanjem i iskrenim osmehom, pitao me je da mu držim dodatne časove iz improvizacije.

I tako smo počeli. Ja izduvan balon, blago razočaran i razlupan sledom nedavnih životnih događaja i on – nesnađeni ali uzbuđeni klinac željan novih znanja i iskustava.

Sve ga je zanimalo. Zašto lidijska skala zvuči otvorenije od dura, kako da vežba chromatic approach, gde je zapravo ta Srbija, šta da sluša i zašto ne samo basiste, da li mora da se zaljubi da bi iskomponovao svoju prvu temu, kako da nađe devojku, zašto sam napustio Njujork preko noći, kako izgleda putovati avionom…

“Čoveče, to što si upravo odsvirao nije džez. To je čista crna magija”, rekao mi je jednom na času. “Imam oba tvoja albuma i znam sve pesme napamet”. Uzalud sam ga terao da sluša velike džez muzičare i šta mu kažu njegovi zvanični džez profesori, a ne samo mene, al se on nekako zakačio baš za mene i sve mi je verovao i samo mene slušao. “Hej, je ‘l bi došao jednom u gradić odakle sam ja da sviraš?”, pitao me je jednom. Naravno da bih, odgovorio sam i pitao ga da li je mislio na neki koncert ili svirku koji bi organizovao u svom gradu ili šta. “Ma u mojoj bivšoj srednjoj školi. Jer kad bi te moje društvo čulo kako sviraš, a ja te doveo, 10 devojaka bi se odmah zaljubilo u mene”, rekao je mrtav ozbiljan i posve uzbuđen planom.

Pričali smo o muzici, o životu, o depresiji koja ga je često vukla naniže. Hvalio sam gakad je trebalo i lupao mu šamare kad je trebalo. Mislio je da nikad neće ništa naučiti, hteo je da napusti sve, da se vrati kući, pa se ponovo dizao i napredovao. Podsećao me je na mene, ali je imao još jednu dozu više ludila. Učio je muziku i učio život, tu na moje oči u tom malom zabačenom gradu, daleko od sveta.

Prolazili su meseci i godine. Ja sam došao k sebi, prilagodio se na lokalnu i čikašku džez scenu i svirao 3-4 puta nedeljno, sa brojnim sastavima i pod mnogim liderima, skoro uvek i isključivo kao sajdmen. Sedeo sam tamo skoro u ilegali i pisao doktorsku disertaciju kao i novu muziku za koju sam čekao pogodan trenutak da je izdam. Čekao sam da se jednom odselim iz tog sela koje me je sve više psihički ubijalo i odem ponovo negde daleko u veliki grad. Voli je rastao, sazrevao, stasavao. Vežbao je neumorno, danima, noćima. Nekad sam ga zaticao kako ujutru izbuljen tumara hodnicima Smit hola i tada sam znao da je celu noć proveo sam s kontrabasom u vežbaonici. Voleo sam tog blesavog momčića jer je bio svoj, jer je bio uporan, jer je bio opičen i beskrajno kretivan. Kroz te godine naučio sam ga svemu što sam znao. Ali naučio je i on mene mnogim blistavim trenucima svog neobičnog uma. “Plagalna kadenca u progresiji zvuči kao kad te ostavi devojka i ti znaš da tu nema više ništa, al’ se ipak još uvek potajno nadaš”, jednom je zaključio.

A onda je došao zov za ponvnu selidbu. Pakovao sam kofere za dalje, nakon tri godine avanture u Šampejnu. Bio sam svršeni doktor, od skora i novopečeni docent i čekao me je novi grad, novi ljudi i nova priča. Pretposlednje veče svirao sam svoj poslednji nastup u Šampejnu – Volijev diplomski koncert. Sudbina je valjda htela tako da sa njim počnem i da sa njim i završim ovo poglavlje svog života.

Voli je te večeri svirao nadahnuto i briljantno i dao sve od sebe da trio zazvuči odlično. Kad se pre poslednje pesme zahvaljivao svima koji su došli, shvatio sam da ispred mene ne stoji više onaj mali uplašeni dečak sa bezbroj pitanja i nemira. To je sada bio profesionalni muzičar, osposobljen za sopstvene avanture koje su ga čekale iza ćoška.

Nakon koncerta je hteo da mi kaže toliko toga, da mi se zahvaljuje i podseća svih naših časova i druženja pre nego što sutradan napustim grad…prekinuo sam ga i samo sam ga dvaput stegao, udario po leđima i izašao na ulicu u prohladno majsko veče. Nisam hteo da mu uzimam vreme od proslave s njegovom porodicom i prijateljima.

Lažem. Nisam hteo da priznam sebi da mi je ovaj klinja izmamio par suza iz oka koje su iza mene ostale na dirkama.