Nikola

Dragi prijatelji, zamolio bih vas sada za malo pažnje. Jer ispričaću vam jednu lepu priču. Priču o nekome ko je pobedio. Pobedio uprkos svim preprekama i postao junak svog životnog puta. A taj neko nije ni Englez, ni Francuz, ni Amerikanac, niti je bogataš, ni vunderkind ili tatin sin. On je jedan od nas, Srbin, Beograđanin, naizgled sasvim običan čovek kog srećete na ulici svakoga dana. Njegovo ime je Nikola, a ovo je njegova priča.

Sve je počelo jednim telefonskim pozivom prošlog leta kada sam stigao u Beograd. Sa druge strane žice bio je Nikola, čovek koga sam tada tek letimično poznavao, a koji me je pozvao da se nađemo na pivu rekavši da mu treba savet od mene. Pristao sam naravno i krenuo u grad na još jedno rutinsko piće, ni ne slutivši da će taj čovek, godinu dana kasnije, postati bezmalo moj idol.

Nikola je bubnjar. Svirali smo par puta zajedno skoro pa slučajno, u prošlom životu pre xy godina dok sam još živeo u Srbiji. Pamtim ga kao izuzetno finog i lepo vaspitanog tipa koji veoma precizno i posvećeno svira i pridaje veliku pažnju vežbanju i sopstvenom usavršavanju. Sećam se još i da mi je delovao i pomalo povučeno i previše skromno za jednog muzičara (pa još i bubnjara) i da nekako nikad nije želeo preterano da se nameće na domaćoj muzičkoj sceni, uprkos svojim neospornim bubnjarskim kvalitetima.

Kada smo se tog dana našli na pivu, Nikola mi je vrlo oprezno i donekle bojažljivo ispričao za svoju želju u četiri oka. Zamolio me je da ga saslušam i kažem mu da li zvuči ludo i u skladu sa tim mu ili dam podršku ili ga odgovorim od nje. Kada je završio sa izlaganjem, zastao sam na momenat jer nisam znao šta da mu kažem. Iako mi se u proteklim godinama obraćao veliki broj kolega za savet tog tipa, ovoga puta nisam znao kako pravilno da procenim situaciju i ocenim Nikolinu želju.

A želeo je da napusti stalni posao u Beogradu. Želeo je da ostavi familiju i prijatelje iza sebe. Nameravao je da proda sve vredno i drago što je stekao. I da u 45.-toj godini života ode za svojim snovima u Ameriku na doktorat iz džez bubnjeva.

Mnogi pre njega su mi pisali, zvali me, pitali me za razne savete kako da “odu u Ameriku”, da sviraju džez tamo, da upišu ovo ili ono. Redovno su bili veliki na rečima, pričali o snovima, o tome kako imaju plan, hrabri su da se nose sa svim teškoćama života u inostranstvu i muzičkog kaljenja i probijanja, da je to jedino što žele… Bilo je tu talentovanih mladih nada, sjajnih muzičara, momaka i devojaka koji obećavaju. I ja sam im uvek pomagao kako god sam znao i mogao, da uspeju u svom planu. Ali redovno, već na prvoj prepreci, oni bi odustali. “Matori, nemam ti ja para za to planinarenje”. “Druže, zaljubio sam se u Srbiji jbg”. “Auuu mora mnogo da se cima oko viza, formulara, upisa, stanova, poslova, snalaženja”. “Uh bre teška audicija”. “Ma mrzi me da se maltretiram sad u ovim godinama” (a ima 23), i slične priče.

Međutim, nešto u Nikolinom izlaganju bilo je drugačije od ostalih. Kao da sam u njegovim očima video iskru onog plamena koji je i mene nekada davno pokrenuo u veliki svet i koji me je kasnije tamo i održao uprkos svim ludačkim preprekama na koje sam tokom godina nailazio. Ali ja sam bio klinac na početku svog puta kad sam otišao, a on je čovek sa već odavno podeljenim kartama. I zato sam mu rekao da je njegova želja luda i blesava i da nema mnogo logike i…rekao sam mu da uprkos tome treba da ide. Da mora da pokuša. Da je ovo njegova šansa da uhvati život u svoje ruke i da uđe u borbu svog života. Na sve ili ništa. Jer samo tako se život može osetiti do srži. Samo tako se možemo osetiti u sedlu sopstvenog života.

I tada se točak zavrteo. Od tog dana, pa sve do danas, kroz sve te mesece Nikola je predano radio na ostvarenju svog sna. Papiri, formulari, pravila i pravila, ispiti, engleski, audicije i putovanja. Pare kojih nema, država Srbija koja birokratijom otežava ionako suludo teške administrativne procese tamo, vežbanje, planiranje, rokovi koji ističu, njegovo stalno presabiranje da li je normalan što to radi, i ponovo PARE!! Kako da plati preskupi američki doktorat? Ko će njemu u tim za školovanje poznim godinama dati stipendiju? Ubitačni klinci su na sve strane i oni kupe sav krem. Kako čak i kartu do Amerike za audiciju da plati? Kako? Da li? Na koji način? Gde? Kada? – bila su pitanja koja su Nikolu morila nedeljama i mesecima. Pitanja zbog kojih smo godinu dana bili na danonoćnoj vezi preko okeana i 7 časovnih zona. Ali Nikola je hrabro grabio, gurao, čekao pa opet gurao, sve jače, žešće i vatrenije i lavovski se borio. Bilo mi je neverovatno da posmatram tog skromnog, finog i povučenog čoveka koji sada nemilosrdno rastura prepreku za preprekom, koji se nekoliko puta izvlači sa samog ruba neuspeha i nastavlja da se bori još bolje, još snažnije i sa još većom verom u uspeh. Taj zanos, tu rešenost, tu borbu, imao sam retko prilike da vidim i kod duplo mlađih od njega. I bila je privilegija pomagati takvom čoveku, pa sve i da ne uspe. Jer znaće jednom da je barem pokušao i vodio dobru borbu.

Ali znate šta se onda desilo? Nikola je pobedio! Jednog jutra mi je zvonio telefon. To je bio on. Rekao mi je:”Obećao sam da ću tebi prvom javiti. Ništa me ne pitaj, samo pogledaj e-mail”. A u e-mailu zvanično pismo koje mi je prosledio od University of Illinois džez divizije. U tom pismu je pisalo da je Nikola primljen na doktorat iz džez bubnjeva, da je dobio PUNU STIPENDIJU (pričamo o desetinama hiljada dolara) i da se profesori raduju njegovom dolasku u Ilinois.

Nikola je pobedio konkurenciju iz celog sveta na toj audiciji. Nikola je pobedio sve one koji su mu govorili da je nemoguće, da se ne zanosi, da nikad neće uspeti, pa zar se u tim godinama jure snovi, ma baš tebe čekaju tamo, nemaju druga posla i slično. Ali najvažnije od svega – Nikola je pobedio sebe i pokazao DA JE MOGUĆE!

Dok završavam ove redove, Nikola se pakuje u svom malom stanu u Beogradu, pravi završne pripreme pred put u novi život i gleda ka horizontu. Napravio je veliki korak i uskoro kreće da uživa u svojoj pobedi i u muzici za koju je žrtvovao sve, ali i da se uhvati u koštac sa svojim najvećim strahovima i krene u novu borbu koja mu tek predstoji kada kroči na novo tle. Poslednje što mi je rekao na našem zadnjem sastanku pred njegov put je:”Spreman sam u potpunosti. Znam da mogu da se nosim sa svime što me sačeka tamo”. I ne znam za vas, ali ja do sada nisam imao idole. Ali ovaj hrabri i uporni čovek koji veruje u ideale, a onda ih i ostvaruje, za mene je idol bez premca.

Poželite Nikoli srećan put i vetar u leđa i napišite mu reči podrške, trebaće mu. Kada jednom postane prvi srpski doktor džez bubnjeva i bude svirao ne velikoj svetskoj sceni, Nikola Djokic će se, znam, uvek sećati onog našeg piva u Beogradu i svih onih koje je morao da ostavi, a koji će se, baš kao i ja, uvek ponositi njime.