Ponovo idem Putem, nakon dugo vremena lutanja po šipražju. I nema većeg blagoslova od tog starog, dosadnog i golog Puta na kome nema ništa do Pravca koji treba slediti. A van Puta je bilo uzbudljivo. Podrhtavalo je nebo, treptala je zemlja, kuljao je dim od vreline žara koji je me je lagano pržio kao skakavca na suncu. A ja sam uživao i polako kopnio od tog uživanja, pretvaravši se u kašu svojih najdubljih strasti. I gledao sam s podozrenjem na dosadni Put kojim sam išao godinama i koji me je sputavao da upoznam slobodu. I bio sam rešen da ću ga ostaviti da ide bez mene, jer meni je dobro tu u travuljini svojih čula i na ledini sopstvene praznine.
A onda sam se izgubio u trnju. Izgulio sam kožu s ruku i leđa i natopio grešnu zemlju krvlju. Zabasao sam u šume iz kojih se ne izlazi lako i u kojima vrebaju divlje zveri sopstvene duše. Kad je počeo da pada mrak, pomolio sam se, ali ništa. Molio sam se suvo, teško i nevoljno, danima i nedeljama, mesecima, kao da se rvem sa nebom i kao da zubima kidam sirovo meso. I onda, u jednu zoru, Put se ukazao u daljini. Dosadni, prazni, jednolični Put. I kad sam ponovo kročio na njega, shvatio sam da je on jedina istina i život. Da je Pravac jedina sloboda koja vodi napred u večnost. O kako me je ogrejalo Sunce na tom ponovno pronađenom Putu. Skinuo sam cipele i nastavio njime pravo, voljno i smelo ka svojoj sudbini. Bez osvrtanja.
Slučajni Nomad 