Ajzak

Sedimo jedan preko puta drugog i gledamo se. Ajzak i ja. On, u školskoj klupi sa sveskom ispred sebe i saksofonom pored, a ja, sa markerom u ruci i za klavirom. On, mladi devetnaestogodišnji junoša željan znanja, ali i u strahu od istog, sa pogledom iz koga plamti hiljadu i jedno pitanje i ja, njegov profesor, mentor, uzor, stariji drugar, šta li, a zapravo i sam večiti đak vaskolikih muzičkih svetova.

Imao je dredove kada sam ga prvi put upoznao, pričao je sto na sat i skakao s teme na temu. Po ocu je polu-Mađar i vuče poreklo iz drevne škotske lordovske familije, a majka mu je američka crnkinja, pa je tako nekako i povukao razne kulturne i estetske uticaje s raznih strana sveta. Odmah mi je rekao kako on već odlično svira džez, i sad sa mnom želi da radi samo na nekim finesama. I odmah mi je bilo jasno koliko je sati i da je to naravno daleko od istine, te da ima dečju bolest muzičkog samozavaravanja koju smo mnogi preležali u njegovim godinama. Kada mi je prvi put zasvirao na času, to mi je i potvrdio. Pred njim je stajao veliki i užasno bolan put samospoznaje, a zatim i pravilnog rada na veštini. Ali rešio sam da mu to ne kažem odmah, već da ga postepeno puštam da sam to uvidi jer je to jedini način da se ovakva bolna prepreka prevaziđe.

Prolazile su nedelje i meseci, on je vežbao i radio, ali uvek nekako tako da uspe da izvara sebe, misleći da vara i mene, jer je njegov strah od (ne)znanja bio veći od njegove želje da nauči da svira kako treba. Kod ove pojave važi pravilo – što si inteligentniji, to se teže čupaš iz tog stanja jer na maštovitije načine uspevaš da stvoriš lažnu sliku o sebi i svom trenutnom muzičkom nivou. A Ajzak je jedan od najinteligentnijih klinaca koje poznajem. I najtalentovanijih.

Moj se plan lagano ostvarivao jer je Ajzak iz nedelje u nedelju dolazio sve isfrustriraniji na časove počevši da shvata da nešto nije u redu. Sve do kulminacionog momenta kad je jednog jutra ušao kod mene u kabinet i rekao:”Više ne mogu ovako, kaži mi šta nije u redu sa mnom”.

Počeo sam biranim rečima da mu saopštavam njegovo stanje, a on me je nervozno prekinuo rekavši mi da želi da budem maksimalno surov prema njemu, da mu kažem sve tačno koliko ne zna i da mu više ne praštam nijedan izgovor, nijednu polusvesnu laž prema samom sebi i da želi više nego išta u životu da nauči da svira džez onako kako zaista treba, a ne onako kako on misli da treba.

I ta njegova rečenica bila je dugoočekivani antibiotik za njegovo stanje. Ta rečenica, pokrenula je po prvi put samospoznaju u njemu. Samospoznaju koju mnogi muzičari nikad nisu imali privilegiju da otkriju i dožive, ono zbog čega su mnogi odrasli u nabeđene neznalice, kivne matorce koji mrze talentovane klince, samozvane zvezde ulice i ostale muzičke nesrećnike, od kojih neke čak i vrlo poznate. Ajzak je tog jutra prelomio i prvi put poleteo. Bio sam tako ponosan na njega.

I onda je krenuo drugi deo terapije – hladan tuš, za koji je sada konačno bio spreman. Polio sam ga ledenom istinom koja ga je skoro do suza dovela. Ali nakon nekoliko dana mrženja i sebe i mene i muzike, počeo je da vežba, ovoga puta temeljno, studiozno, bez olakog prelaženja preko bolnih neznanja, već sa hvatanjem u koštac sa njima.

Mora da boli, stalno sam mu govorio. Ali kad krene da boli dok vežbaš, nemoj mahinalno bežati od bola već ostani trenutak duže u njemu. Opipaj ga, obgrli ga, ispitaj zidove svog bola, svog straha od neuspeha i nemoći, svoje nesigurnosti. Svi smo to prošli jednom dok smo učili da sviramo. Teško je prihvatao, ali je prihvatao. Njegova inteligencija sada je počela da mu ide u korist. Dobijao je po nosu redovno, ali ne za greške, jer greške dođu i prođu, već za svako novo zavaravanje sebe.

I tako, Ajzak i ja još uvek radimo. Morao je da kao deo treninga ostavi marihuanu koju je obilato uživao. Jer uvek mu govorim da za ovaj ozbiljan profesionalni trening u kome trenira muziku za najviše nivoe, nema mesta pomućenoj svesti, ovisnostima bilo kog tipa i poštapalicama. Travu duvaju trešeri, a on mora biti priseban i svoj, i mora osetiti bol. Šaljem ga na svirke u grad da se kali, ali mu ne dam da ga ponese noćna scena i život tezgaroša. Jednom je čak došao da mi kaže kako su ga neke devojke na sinoćnoj svirci gađale gaćicama posle sola. Svašta doživi tamo, i to je sve iskustvo i to je sve džez. Onda preko dana ponovo sviramo, radimo teoriju, snimam ga pa mu puštam, polivam hladnim tušem, ali i pohvalim kad zasluži. Ošišao je dredove, sluša dobru muziku koju sam mu dao, vežba i…više se ne plaši Puta. Ide njime silovito i znam da će daleko da dogura. Da je predodređen i da je sjajan. Ali to mu ne govorim. To će mu publika reći jednog dana, kad bude daleko od mene i od naše učionice.