Znači da razjasnimo sada jednom za svagda: ako si muzičar, ili umetnik bilo koje vrste – tvoje umeće KOŠTA!!! Svaki. Jebeni. Put. Bez izuzetka! Jedini put kad ne košta je onda kada iz izvesnih ličnih pobuda TI to želiš, a ne kafedžija/organizator/producent koji te zove da nastupiš. Ovo bi trebalo da bude normalno stanje stvari i da se podrazumeva, te da ovo što ovde pišem bude izlišno i smešno. Ali nažalost nije tako, bar ne kada govorim o Srbiji i regionu.
Za 11 godina sviranja u inostrastvu i posle više stotina nastupa na svim vrstama mesta, od šupa do velikih koncertnih sala, nikada, ali rečju NIKADA mi se nije desilo da me neko zove da sviram za džabe. U Srbiji je to obrnuto. Čujem od kolega iz različitih umetničkih branši kako ih bezobrazno pozivaju da nastupaju bez da pomenu honorar, pa čak i bez da obezbede troškove puta. Pa se još i naljute kad ih pitaju za iste. A mnogi umetnici valjda još ni sami nisu shvatili da su umetničke discipline odavno prestale da budu hobi i zabava rodbine i prijatelja uz nedeljni ručak, pa ih stid da se bore za svoja prava.
Priče o eksponiranju (exposure), sviranju za prestiž i popularnost i slično su sasvim legitimne, ali one nikako ne isključuju i primanje honorara. Zamislite kad bi jedna pljeskavičarnica reklamirala svoj kvalitet besplatnim deljenjem pljeskavica. Ili kad bi iz pekare izašao sa neplaćenim hlebom jer je pekara bilo sramota da ti naplati hleb. Ili kad bi zvao molera da ti kreči i ponudiš mu koliko ti smatraš da treba para, a on kaže: “Pa dobro ‘ajde, bolja išta nego ništa”. Umesto toga, moler ima svoju cenu ispod koje ne radi, još očekuje i da ga častiš. Taksista isto tako. I uz dužno poštovanje pomenutim zanimanjima, te stvari svako sa iole mozga i nešto treninga može da radi, a muziku i druge vrste umetnosti NE MOŽE svako da radi, čak ni uz sav trening ovog sveta.
Hiljade sati vežbanja, školovanja, odricanja, plus neizbežan talenat koji ili imaš ili nemaš, potrebni su da se stvori umetnička veština koju ti onda traže da utapaš u bescenje jer “svašta, što da plaćamo umetnika, pa to svako može da radi, evo mali od moje tetke isto prangija gitaru, a od onog ludog Kolje mali puše u onaj saksafon”.
Znači, dobiješ ponudu za svirku, i ako je poslodavac već toliko nepristojan da te niti pita koja je tvoja cena, niti pošalje planiran budžet za tebe i tvoju uslugu, onda ti njega ODMAH pitaš bez uvijanja, ustezanja i stida (kako vidim da mnoge kolege sa domaće scene nažalost ne umeju) da li može da plati tvoju cifru i kažeš mu kolika je ta cifra. Takođe tražiš i pokrivene boravišne troškove, kao i troškove puta ukoliko je nastup van mesta u kome živiš. Ukoliko krene ustezanje s druge strane – NE CENKAŠ se, nego spustiš slušalicu i pustiš još jednu epizodu omiljene serije.
Dok umetnici ovo ne shvate, bezobrazne kafedžije će obilato koristiti njihov stid/smotanost/zbunjenost da nastave da umanjuju značaj i funkciju celokupne umetničke profesije i jašu one koje na normalnim scenama isti takvi pošuju i zlatom okivaju.
Kada ih tako vaspitaš, neće im na pamet više pasti da te zovu da nastupaš za džabe ili za mizeran honorar, da ti ne plaćaju troškove puta i boravka, da te pitaju da pozajmljuješ svoje instrumente i opremu nekom drugom koga nikad u životu nisi video, da te teraju da nastupaš u neuslovnim uslovima i da ukoliko se bilo šta od toga i desi, za uzvrat od tebe ne dobiju jedno veliko MARŠ!!!
Slučajni Nomad 