Duhovi

Celog svog života, okružen sam duhovima. Bili su tu pored moga uzglavlja još od kad sam bio mali, još pre nego što sam ih i postao svestan. Bili su deo mog detinjstva i nisam ih se plašio kada bih ih video. Strah je nastao tek onda kad sam prvi put shvatio da ih niko drugi sem mene ne vidi.

Njihove posete meni, postale su učestale od kad živim sam na drugom kontinentu. A dugo vremena živim sam. Već više od decenije. Najpre sam mislio da je do mesta u kom živim, do stana, do kuće. Kažu da kuće mogu da budu uklete generacijama unazad. Onda sam počeo da menjam kuće, stanove, da menjam gradove, države, da se neprestano selim. Promenio sam 8 stanova, 5 gradova, 5 država i dva kontinenta. I nije prestalo, duhovi su me pratili gde god bih otišao. Nisam mogao da pobegnem od njih. Tada sam shvatio da nisu kuće uklete, nego ljudi.

Obično me posećuju noću. Nekad najave svoj dolazak, tutnje kroz kuću, lupaju u zidove, šapuću mi na uvo dok spavam, a nekad se probudim u sred noći i samo vidim prikazu, nekog koga više nema, nekog ko nikako više ne može biti tu, kako sedi na mom krevetu i svojim iskrivljenim, mrtvačkim licem zuri u mene.

Ne spavam dobro već godinama. Ne znate kako je to jezivo biti okružen duhovima. Neke stvari jednostavno ne mogu da se ispričaju. Neke stvari moraju da se prožive. I tako često ustanem noću iz kreveta i hodam po stanu. Hodam i čekam da svane, jer to je jedino što mogu. Jedino što ih otera.

Naše percepcije nisu pripremljene da registruju ono čega više nema ili ono što ne može biti. Ali moja iz nekog razloga jeste i ja ih uvek vidim. Nekad sede za mojim stolom, nekad me čekaju ispod pokrivača, nekada ih vidim iza sebe u ogledalu.

I kada se to desi, unište mi ceo sledeći dan. Neispavan sam, umoran, prestravljen i uplašen. Ali na neki čudan način, i navikao sam se na njih. Očekujem ih da se pojave s vremena na vreme i svojim sablasnim prisustvima još jednom mi dokažu da nisam lud, da ne sanjam, da su neodvojivi deo mene.

Ne pričam nikom o tome. Svi bi mislili da sam skrenuo, da imam bujnu maštu, rekli bi: “Duhovi ne postoje, to je samo plod tvoje uobrazilje, odrasti već jednom”. A ja znam da postoje, jer mogu da ih vidim, nekad čak i tako jasno kao što vidim vas.

Možda i jesam lud. Možda je sve ovo oko mene samo scenografija normalnog života, samo fasada sreće i uspeha, a unutar mene kola nekakva alternativna svest koja se odbija o zidove samoće i vraća nazad stoput jača da razara razum. A možda, samo možda, nisam lud. Možda oni stvarno postoje.

Celog svog života, okružen sam duhovima. Bili su tu pored moga uzglavlja još od kad sam bio mali, još pre nego što sam ih i postao svestan. Bili su deo mog detinjstva i nisam ih se plašio kada bi ih video. Strah je nastao tek onda kad sam prvi put shvatio da ih niko drugi sem mene ne vidi.

A možda…možda je to zato što su duhovi koje vidimo zapravo naša bol, naša tuga, naše kajanje, naše tajne i krivica koju osećamo. Naši porazi i pogrešni potezi koji nas uhode i vraćaju nam se noću kao utvare iz neke protekle stvarnosti koju ne možemo da pustimo. Ljudi ih potiskuju i zato ih i ne vide, a ja ih ostavljam na površini i vidim ih noću kako sede na mom krevetu i zure u mene svojim sablasnim očima.

Ipak, duhovi su najčešće naše želje. Želje da budemo s onima kojih više nema u našim životima. Želje da ispravimo stvari koje smo nekada učinili krivo. Da provedemo vreme i podelimo ljubav s onima koji više nisu tu, sa nama i uz nas.

I kada sam bio mali, video sam duhove – video sam utvaru samog sebe koja noću tumara po stanu, negde daleko na tuđem kontinentu, sama i uplašena od senki ih prošlosti. Senki onih koje sam silno voleo, a koji su od mene otišli, onih koje sam ja napustio, onih koji više nisu tu i koji ne mogu biti tu, a koji me ipak nikako ne ostavljaju na miru. Vidim duhove mojih neizrečenih tajni, mojih kajanja i mog osećaja krivice. Da sam trebao da ostanem. Da nikad ne odem. Da budem neko drugi. Da sam mogao biti bolji sin, bolji partner, bolji prijatelj, bolji muškarac, bolji čovek.

Duhovi su ipak najčešće – naše želje. Želje da se vrati ono što je prošlo i što biti ne može. I ti duhovi nas proganjaju dok smo živi. A oni poput mene, koji mogu jasno da ih vide u svojoj sobi, noću se zbog njih bude i slušaju njihova sablasna šaptanja koja ih iznova i iznova vraćaju u pustu prošlost koja se, ni svim talentima koje posedujemo, ipak nikada ne može izmeniti.