Mene ne možeš posavetovati svojim svakodnevnim mudrostima-za-poneti, koji pale kod većine ljudi koje znaš. Jer te mudrosti su saveti koji funkcionišu kod onih koji za ultimativni cilj svog života imaju osvajanje kule zvane životna sigurnost i smirenje.
Ja u ovom postojanju na kugli zemaljskoj, ne tragam za mirnom lukom, foteljom za ljuljanje iz koje ću ušuškan jednog dana gledati pregršt unučića kako puze oko božićne jelke dok meni glava pada u san svakih 10 minuta.
Ja tragam za magijom. Magijom koja se u ovom životu uglavnom krije u ljudima i stvarima koji su posebni, alternativni drugačiji i zanimljivi, ali samim tim često vrlo neuhvatljivi, nestabilni i opasni. Magija koju nađem daje mi neobično veliku satisfakciju i neponovljiv kvalitet življenja, ali često sobom nosi veliku emotivnu bol ili kakvu drugačiju cenu u vidu žrtve, koja se mora platiti pre ili kasnije.
I uvek stremim ka magiji, i uvek biram neponovljivost, posebnost, drugačijost, blagu pomerenost od ustaljenog (baš poput ove poslednje reči pre zapete)… I kad se desi lom, kad nagazim na minu usled te potrage, ti se nađeš tu da me dobronamerno posavetuješ da ubuduće treba da uradim ovo ili ono, biram takvog i takvog, idem tim i tim putem sigurnosti, smirenja. Mudro mi citiraš velike filozofe, psihologe, šta su pokazala istraživanja, a šta iskusili oni koje poznaješ.
A ja te uvek saslušam da te ne uvredim, jer znam da želiš najbolje. Ali to najbolje, nije ono najbolje kome ja stremim. Jer to tvoje najbolje se uvek nekako svodi na podizanje bedema u nekom malom mestu na Dunavu, oko sebe, Snežane i sedam patuljaka, i bezbrižnom, dugom i staloženom, što dužem životu u ta 4 zida.
I to nije ništa loše. I tako funkcioniše većina ljudi. Ali ne i ja.
Jer ja sam jednog jutra, probudivši se, iznenada shvatio da svi umiremo pre ili kasnije. Ali zaista, zaista, zaista shvatio da umiremo i nestajemo iz ovog i ovakvog fizičkog postojanja. I vi koji jezovito gradite svoje male tvrđave sigurnosti na obali reke, kao da ćete u njima živeti do kraja večnosti, i ja koji živim od magije do magije i ne merim svoj život godinama, već uhvaćenim lepotama, kako spolja, tako i duboko unutar sebe.
I savetuješ me da budem mudar sledeći put u sličnoj situaciji, da se ne zalećem na to i to, da ne ratujem s vetrenjačama, da je VREME za ovo ili VREME za ono, jer valjda većina vas ima kao taj neki sat koji vam otkucava u glavi i čini vas sve “mudrijima” i sve vičnijima u biranju sigurnih i “pametnih” životnih opcija, koje sve redom vode ka smirenju i podizanju još jedne kule zvane sigurnost, koja će vam zapravo pre ili kasnije postati grobnica.
A meni se ne ulaže u kule, u grobnice, u monumente i piramide. Ja znam da ih jednog dana neću moći poneti sa sobom tamo gde svi budemo išli, i da ta sigurnost i smirenje kojom se vi okružujete tako predano i oko koje gradite sve svoje životne odluke, neće vredeti ni pišljiva boba kada jednom svi odemo Bogu na istinu.
Ali ono što ću možda jedino moći poneti, biće puna duša. Duša bogata svakakvim magijama, ispunjena neverovatnostima i posebnostima koje krije ovaj čudesni svet, a koje sam sakupio tokom života. Duša ispunjena krajnje posebnim osećanjima uhvaćenim u male epruvete, pohranjenim duboko negde u vitrinima života koji sam proživeo. Duša ispunjena i lepotom ali i bolom koji je bio neminovna cena za magiju, ali koji je tu dušu produbio na unikatne i nepojmljive načine.
I na kraju svega, šta su vaše tri ili četiri kule više, na zamku vaše sigurnosti, kad gradeći njega i celoga života jureći za životnim satom, niste ni videli da postoji, a kamoli osetili, pravu magiju ovog života. Šta vredi što ste uvek mudro i zrelo znali da se od 20-te do 30-te mora biti takav i takav, do 40-te postići ovo, do 50-te ono, a do 60-te ovo. I što ste prateći tu mustru zajedno sa vašim rođacima, komšijama, prijateljima i milionima drugih istomišljenika, propustili pravi život, radeći grčevito na tome da isti produžite za koju tričavu godinu ili deceniju, da podignete još koji sprat na zamku sigurnosti, kako biste na kraju eto umrli ušuškani u sopstvenom krevetu.
Ja želim da umrem na bojnom polju jureći za još jednom u nizu životnih magija. Ako ikada više ne budem mogao ili želeo da budem na bojnom polju, ja onda ne želim više ni da živim. Ne želim dakle da živim po svaku cenu, samo da bih živeo. Želim da živim samo ako taj život ima smislen i strukturisan oblik, smer i smisao. Ja biram ono što vi smatrate iluzijom, naspram vaše “zrele” i “mudre” stvarnosti, ukoliko će mi ta “iluzija” u datom trenutku doneti magiju. Jer u mom svetu, iluzija je često stvarnija od vaše sive i monotone stvarnosti. Ja hoću magiju, pa makar i bolela, pa makar i kratko trajala, pa makar i samo u pesmi nekad postojala, pre nego vašu stabilnu kulu od kamena koja turobno stoji usamljena na obali reke i čeka te da u njoj skončaš kao zarobljenik sopstvenog takmičenja sa vremenskim satom života.
I zato me ne možeš posavetovati svojim trezvenim savetima koje si pročitao u vajnim mudrim knjigama od ovoga sveta. Jer mene taj tvoj i takav svet ne zanima. Mene zanima samo moj svet, onaj svet koji kreiram otkrivajući skrivene kutke života koji sijaju posebnom svetlošću i spreman sam i na udarce iznova i iznova, jer to je jedino što me pokreće, jedino za šta smatram da vredi živeti.
I nisi ti u krivu, niti sam ja u krivu. Mi delimo istu stvarnost, ali koračamo u paralelnim postojanjima.
Slučajni Nomad 