Ovi protekli dani doneli su mnogo bola. Rastrzaji preko mnogih budnih noći, ostavili su ožiljke koji još dugo neće početi da blede. Prekidi, odlasci, napuštanja, samo su deo patnje koja se uvukla pod nokte, u kožu u kosu, i tu mirna čeka najbolji trenutak za napad u tami.
Već neko vreme putujem po svetu kao slobodan strelac. Kao misionar dužnosti koja zove, ali nikog ne tangira. Nomad po vokaciji, osvajač po izboru, lutalica po usudu, tražim te od kad znam za sebe i noću ležem s tvojom slikom pred očima.
Nisi bila tu kroz sve ove godine stradanja i bluda. NIsi bila tu da me vidiš kako rastem kroz san i postizaj, kako cvetam i stradam u istoj tački postojanja i umiranja. Kako grešim i ustajem, padam i guram. Nisi bila tu dok sam čekao da te spoznam.
A onda si došla, tek tako, jednog jutra, i šljunula mi tu tvoju beskrajnu kosu u lice. Kao neka utvara sopstvene spoznaje o konačnosti bića, uvukla si mi se u naručje i pogledala me tim tvojim nesaznajnim očima.
I onda si otišla. To je bio zvuk. Ostala je puka muzika i gomila crno belih dirki da me uhode do večnosti.
Slučajni Nomad 