Vidite ovako rođaci, vi možda i mislite da sam ja neki dobar i uzoran dečko, od pera i nota, pravog stasa i pravilnog glasa. Da se držim svetog slova i zakona zemaljskog i Božjeg, k’o god što i propovedam po ovim statusima i solim pamet drugima. I možda poneko od vas katkad i pomisli da stvari koje pričam ili delam, jesu nekakve dobre i uzorne stvari koje treba pozdraviti i ispratiti.
Ali kladim se da ne biste ni trena više tako mislili, kad biste znali za moju mračnu prošlost. A ta prošlost seže čak nazad u detinjstvo, dečaštvo i tinejdžerske godine, koje su sve redom bile preplavljene mojim aferama sa holivudskim glumicama.
Tako je moja prva velika ljubav bila Princeza Leja, odnosno, sad već pokojna Keri Fišer, Bog da joj dušu prosti (kad počnu bivše da ti umiru, znaš da si mator). Sećam se i kako smo se upoznali. Imao sam nekih svojih 6 leta, kad sam kod babe i dede u Bloku 30, prvi put gledao Star Wars. Ma rođaci, još u prvoj sceni Epizode IV kad kaže “help mi Obi-van-Kenobi, ju ar maj onli houp”, ja sam pao na dupe i znao sam da je ona ta. Kako je samo pucala iz onog blastera, jureći po Zvezdi smrti, sve nogama ne dodirujući tle. Iskreno, malo sam mrzeo Han Soloa, malo mu zavideo, ali sam u suštini uvek znao da je ona moja, kad legnem uveče u krevet i zagrlim jastuk.
I dugo je to trajalo Boga mi, godinama. Leja i ja među zvezdama. Sve dok se nisam spustio na zemlju i u nekom 2. osnovne recimo, počeo da gledam Čuvare plaže. I dok su moji drugari iz odeljenja (kao i ostatak planete) balavili na sisatu Pamelu, ja sam svojim uvek-lucidnim krajičkom oka spazio Kerolajn. Da, da rođaci, sećate se dobro Kerolajn koju je tumačila Jasmin Blit. Tad sam prvi put shvatio svu pesničku nadahnutost brinetom zelenih očiju. Da li je potrebno da kažem da nisam propuštao nijednu epizodu Čuvara, i da sam se tako svako veče viđao sa mojom novom devojkom. Čak sam krišom bio urezao njene inicijale u drveni pisaći sto moje sobe, pa me mati prebila mokrom krpom po ušima kad je videla kako vandalizujem nameštaj po kući. Nije išla ta veza nikako, Kerolajn me prevarila i smuvala se sa onim fićfirićem Metom i tu sam se smorio.
No, ne lezi vraže, pubertet je nadolazio, hormoni su se sve više prčkali, a ove neke devojčice po školi me ič nisu zanimale. Ono, šta bre, deca neka, ja sam hteo ženu pravu, odraslu, još lepu, pa još i poznatu. I ono jest, znao sam da me od takve dele ceo kontinent i okean, zatim jezička barijera jer ne znam u taj engleski nikako, i još plus ono najgore – klinac sam za nju, sumnjam da je lože osnovci. Zato sam rešio čvrsto kao mali, da ću jednog dana da, pre svega, porastem, onda da naučim engleski i na kraju da odem u Ameriku i da postanem poznat.
Dok sam tako mozgao, na Pinku je u 11 uveče počeo da se daje Dosije X. Kad sam video Skali, pogađate – odlepio sam rođaci. Ona sija jebote. Mora biti moja. Tu je kumst bio izdejstvovati kod roditelja da ostajem tako kasno da gledam seriju zbog škole ujutru, plus useravao sam se od straha na one bauke i sablasti koje su Molder i Skali jurili, ali ja bez nje više ni tren nisam mogao. Tako sam sklopio dil sa mojima da legnem u krevet i odatle gledam Eks-Fajls i čim se završi, gasi svetlo, okreni se ka zidu i spavanje. I tako sam svoju vezu sa Skali eto, i počeo i završio, s oproštenjem, u krevetu.
A onda, onda je došla najveća ljubav od svih njih. Kejt Vinslet. Vodili nas jednog kišnog popodneva sa školom u bioskop Odeon da gledamo Titanik kad je tek bio izašao. Ma ljudi, vi to ne možete da pojmite šta je bilo. Ja sam se tako silno i epohalno tog dana u bioskopu zaljubio, da se platno istopilo i iscurelo na pod. Posle sam još 7 puta išao da gledam Titanika u bioskop, jer bilo je teško doći do Kejt drugačije. Nije rođaci bilo interneta kao sad pa da kucate ime simpatije, a ono izađe 6 baziliona rezultata i golih i ‘vakih i ‘nakih slika i jućub videa. Nego morao si da čekaš da mama kupi Ilustrovanu Politiku ili TV Reviju i da se moliš da će da bude njena slika tamo. Na svu sreću, Bog me uvek gotivio, još od kad sam bio klinac, pa su mi molitve uslišene i uskoro sam imao čitavu kolekciju Kejtinih slika u posedu (ko je sekao ove novine, vrag ga odnio). Kolekciju sam mudro sakrio ispod komode, jer bio je blam da moji saznaju za ove afere. No jedno jutro, naša kućna pomoćnica Sajonara je uredno izbunarila moje blago i predala mami na uvid. Mislim da 3 dana nisam iz sobe izlazio od blama. Inače, Kejt je Britanka, pa sam smatrao da je ta veza ostvarljivija jer je to tu bliže Srbiji nego prokleta Amerika. A i bila je kud i kamo mlađa od ovih bivših pa sam smatrao da su mi šanse dosta dobre.
U međuvremenu sam ušao u pubertet, bubuljice nejebice su odradile svoje, našao sam čak i prvu devojčicu s kojom sam se poljubio (ne jezikom doduše, nismo znali da treba) ali sve su to, rođaci, bile trice u odnosu na moje afere s glumicama. Posle Kejt, tu je kratko prostrujala i Džulija Stajls kojoj sam komponovao prve kompozicijice i koju sam dodao na tadašnji ICQ, prvi program za chat koji se pojavio na dial-up internetu, sa rečima – “Hej, uopšte ne znam ko si, skroz sam te slučajno kliknuo, hajde da se družimo”. Siguran sam da je nešto bila zauzeta, pošto mi, zamislite, ništa nije odgovorila.
Međutim, taman kad sam pomislio da je s glumicama završeno jednom za svagda, istorija se ponavlja, i u mom 2. srednje, izlazi novi Star Wars, ovoga puta Epizoda 1 sa Natali Portman u glavnoj ženskoj ulozi. Rođaaaaciiiii. Natali fakin Portman. Ne, to je bio kraj. Nosili su me na nosilima iz bioskopa. Taj spoj gracioznosti i bičarstva koji je ona u imala, u tinejdžeru u meni je probudio poriv da skočim glavačke s planete. Tad sam već pikao internet lagano, pa sam mogao da saznam i takve korisne stvari kao – šta voli da jede, gde živi, s kim se viđa i šta sluša. Video sam i da ide na Harvard u Bostonu, pa sam tražio po netu kako se taj Harvard upisuje i koliko košta. Kad sam video da jedan semestar košta kao moj stan u Beogradu, odustao sam od ideje da jednog dana zajedno menjamo skripte (nisam ni slutio da ću mnogo godina kasnije živeti u tom istom Bostonu i često na svom putu do naselja Kembridž, prolaziti pored Harvarda). I tako sam se ja beznadežno ložio na Natali dugo, a ona me je samo gledala onim svojim ledenim kučkastim očima sa Star Wars postera i studirala taj njen ušljivi Harvard, dok sam ja bolan trunuo na Banjici i išao u srednju muzičku školu.
A sad sam ovde u Americi. I znam engleski. I nisam više klinac. I ne ide mi ni baš tako loše. I video sam i taj Holivud, ništa posebno, k’o Budva. Ali, bajka je odavno nestala. Ostalo je samo sećanje na burne dečačke emocije koje sam nekada davno imao u jednoj dalekoj zemlji Srbiji, preko sedam mora i sedam gora. I svaki put kad idem Petom avenijom u Njujorku, Mass Avenijom u Bostonu ili bilo kojom drugom američkom ulicom, setim se svojih prvih ljubavi sa ekrana, kroz osmeh uzdahnem i..nastavim dalje ka svetlima velegrada.
Slučajni Nomad 