Suština

Ideš u neke škole, imaš neke profesore, skidaš neka sola, gledaš neke videe, učiš neke knjige, veżbaš neke note…ali istina je ta, da niko zaista ne može da te nauči da sviraš, da improvizuješ, da komponuješ, da govoriš jezikom muzike. Moraš sam da pronikneš u to, sam da shvatiš način, suštinu, osećaj pod rukama. Ne postoji recept. Moraš svojim unutrašnjim bićem najpre da osetiš tu neuhvatljivu zvučnu materiju koju tako nevešto pokušavaju da prikažu notama i tek onda da je osvestiš intelektualno. Jer najteže je naučiti ono apstraktno, ono što postoji, ali se golim okom ne vidi.

Pitaju te zašto veruješ u Boga, zašto ideš u crkvu, kako to da duhovno stavljaš ispred mentalnog, fizičkog i emotivnog. Smeju ti se, ubeđuju te u suprotno, puni su nekih znanja i informacija i ovozemaljske pameti i logike. A ne shvataju, da su samo deo veće celine, i ti zajedno sa njima i međ njima, Jer do Boga nema prečice, nema uputstva, nema logike niti direkcije. Kao i muziku, Boga možeš naći jedino sam. Jer najteže je verovati u ono apstraktno, ono što postoji, ali se golim okom ne vidi.

Čude se kako još uvek umeš iskreno da voliš. Da se zaljubiš kao dete, da pratiš putanju srca, svesno jureći ka provaliji. Tvrde da se niko od ljubavi još hleba nije najeo, da je sve samo pusta zanesenost, iluzija, prevara, nekakva hemikalija u glavi koji se upali da bismo se parili i produžavali vrstu..Banalizuju ljubav i anatemišu magiju kojom ona boji ovaj naš sivi i truležni svet. A ne znaju da kao i Boga, kao i muziku, ljubav možeš naći jedino sam duboko u sebi. Jer najteže je voleti ono apstraktno, ono što postoji, ali se golim okom ne vidi.

Jer i za muziku i za Boga i za ljubav, potrebna je duša. Duša koja stvara i slama svetove, pa iz pepela opet podiže nove. Duša koja nas čini ljudima i koja jedina može da ovo malo vremena koje nam je dato, ukleše u večnost.