Dolazak

Prekjuče u Nju Orleansu, juče na Menhetnu, danas u Beogradu. To prvo jutro kad se probudim u svojoj dečačkoj sobi i pogledam kroz prozor na livadu preko koje sam nekad davno pešačio u osnovnu školu, svaki put me iznova izdobija. Uvek mi treba barem nekoliko minuta da se prisetim da li su stvarno protekle sve te silne godine, da li sam stvarno prošao sve te sulude avanture po svetu, da li sam sada stvarno onaj o kom sam kao klinac maštao, prelazeći tu livadu, ili je sve ipak bio samo san. Običan san koji sam usnio protekle noći, spavajući u sigurnosti svog dečačkog kreveta, pod jorgan planinom, kao i milion puta ranije.

I tada na trenutak poželim da se ta dilema produži. Oklevam da se uhvatim za kvaku vrata svoje sobe i izađem nazad u svet. Želim da pomislim kako su odrasli oduvek bili u pravu i kako se snovi ipak ne ostvaruju. Kako je mašta jedna luda stvar kojom se čovek ne treba previše oduševljavati, da se posle ne bi razočarao.

Tada pogledam preko ulice u svoju osnovnu školu, u okretnicu tramvaja, u ljude koji sabajle po snegu žure na posao, u svoje igračke iz detinjstva koje još uvek vise po policama… I kažem sebi – odrasti konačno Dimitrije. Pepeljuge ne postoje, realnost te posle još jednog ludog sna, strpljivo čeka da izađeš na ulicu i vratiš se svojim svakodnevnim obavezama, daleko od nekakvih belosvetskih raskrsnica koje su ti prošle noći zavaravale snove. Vreme je da se pokreneš i uradiš nešto korisno za sebe, za društvo, za život koji neumitno protiče. Vreme je da najzad odustaneš od sanjarenja i poput odrasle osobe koja si u međuvremenu postao, prihvatiš surovu realnost svakodnevice i nikada više ne veruješ snu.

I taman kad skoro pa poverujem u to, kad pustim slatki bol da u meni neumitno kola još koji minut ili dva, ruka pada na kvaku. i tada mi kroz glavu prođu sećanja na:

“Prestani da sanjariš….od snova se ne živi…odrasti već jednom…samo gubiš vreme na….pogledaj druge kako…..kažeš muzika? hahaha….ma baš tebe čekaju….dokle ćeš više da maštaš….uozbilji se….baci svoje igračke niz reku…”

Onda pritisnem kvaku i otvorim vrata. Otvorim vrata i ostvarim sve svoje dečačke snove odjednom. I tada shvatim – od snova se ipak živi. Odrasli nikad nisu bili u pravu.

A soba je i dalje tu, škola je i dalje tu, igračke su tu. I ja sam tu. Ali sam i tamo. I tu i tamo, od sada pa zauvek.