Odlaziš

Kroz celu istoriju i njen mutni, plavičasti dah, stalno odlaziš od nekog. Odlaziš od senki, od ljudi, od pogleda i promaje koja promiče kroz čelične okove na prozorima visokih zgrada. Odlaziš od pijanih ulica, blatnih igrališta, mraka iz stanova u kojima nikad nisi bio i mirisa paljevine iz magli gradske vreve. Odlaziš od obrisa svoga detinjstva koje te šamarom ispraća ispod novogodišnjih svetiljki po uglovima ulica koje nose imena važnih ličnosti.

I ostavljaš uvek sve. Baterije, fenjere, domine i satove. Kolica, dimnjake, lutke i nečije ruke. Oči ostarele od čekanja jer si ih isto tako nekada davno ostavio i otišao sa nadom u povratak. Oči koje sjaje zvezdanom prašinom.

Put je mokar i hladan. Jedna neonka još pulsira iako je svanulo. Hoću da trčim, da jurim negde gde još nisam prokockao sebe. Da pobegnem od odlaženja, od napuštanja, da prevarim život, da izigram smrt, da osetim stvarnost i postanem krik.

Odlazim. U juče, u danas u nekad. I vraćam se sutra da bih ponovo otišao i sanjao te kao da te nikad nije ni bilo.

Srećna Vam svima Nova Godina! ❤