Kada jednom postanem roditelj, shvatiću tu dužnost kao najsvetiji čin na Zemlji. Jer imati dete ne znači samo napraviti/roditi ga, već i podići ga u čestitog, mentalno, duhovno i emotivno zrelog čoveka, u potpunosti spremnog na avanturu zvanu život i sve što ona nosi. Ali neću ga indoktrinirati svojim neostvarenim željama, trasirati mu puteve vodeći se nekim sopstvenim kompleksima, usmeravati na ono što se meni lično sviđa. Biću tu da ga, poput vodiča, sprovodim kroz trening odrastanja i da osluškujem njegove sklonosti, želje i interesovanja, da mu predočim šta sve na ovom svetu postoji, ali nikada da mu serviram unapred namereno ili mojom voljom odlučeno.
Kada jednom postanem roditelj, učiću svoje dete kulturi ponašanja na javnom mestu i sa drugim ljudima. Neću dozvoliti da poput mnoge dece ovih modernih liberalnih roditelja, kmezi, vrišti i histeriše, smara okolinu, priča glasno na tihim mestima, upada starijima u reč i drnca se kad mu nešto nije po volji. Hijerarhija će se uvek znati, kao i uloge ko je roditelj a ko dete. Vaspitne mere od priče, preko grdnje do telesne kazne, kao i one suprotne vezane za nagradu, sve dolaze u obzir. Jer dete se mora naučiti da ne može da dobije sve što poželi i da zbog toga ne treba da doživi napad histerije. Ovi liberalni roditelji što puštaju da im deca skaču po glavi, komodi i TV-u i odmah izlaze u susret čim ona malo zakmeče, gaje buduće psihopate koje će prvom prilikom sutra kad ih život osujeti, premlatiti nekoga jer neće moći da izdrže uskraćivanje ili gubitak bilo čega.
Moje dete će biti muško ako je dečak i žensko ako je devojčica i s tim u skladu biće i podizano. Svaka ambivalentnost u ovom polju je zastrašujuća dogma devijantnog vremena u kom živimo i u mojoj porodici nikada neće biti dovođena u pitanje. Kada ga neko udari, učiću ga da uzvrati, ali isto tako i da ume da proceni situaciju i povuče se ukoliko je slabiji. Neću trčati u školu i odmah dramoserati o nekakvom vršnjačkom nasilju, već ću ga pustiti da se sam izbori za svoje mesto pod Suncem. Život je borba, moraš da naučiš da plivaš od malih nogu.
Neću mu dati tablete, ajfone i gedžete dok ne krene u školu jer prve godine života služe za upijanje sveta oko sebe, a ne virtuelnih piksela. Učiću ga porodičnim, tradicionalnim, nacionalnim i duhovnim vrednostima, da bi kasnije mogao da pokupi maksimum i od onih materijalnih, emotivnih i socijalnih i internacionalnih vrednosti.
Učiću ga da ume da istrpi bol, ali i da se raduje kad je srećan. Da kritički razmišlja i logički rasuđuje, ali isto tako da sluša svoje srce i Božji glas. Neću kačiti 780 njegovih slika na socijalnim mrežama dok je beba, neću smarati druge s pričama o tome kako je baš moje dete izabrani genije, najlepši i neponovljiv primerak ljudske rase.
Biće me apsolutno baš briga za preskupe igraonice, fensi osnovne škole i prestižne sekcije za ovo i ono. Talenat ako se ima, može da se razvija i bez svetlucavih šljokica i blaziranih mama i tata koji se utrkuju čije će dete da bude veća faca sa 7 i po godina.
Pustiću ga da bude dete dok je dete, da bude tinejdžer dok je tinejdžer i da bude čovek kad jednom postane čovek. Neću njegovu ljubav kupovati novcem, niti ću svoju ljubav iskazivati kroz “sine je l’ ti hladno”, a on konj od 23 godine. Rečju, gledaću ga kao Božje biće, zasebnog čoveka koga je Bog doneo na svet kroz mene i njegovu majku koji smo tu samo da ga usmerimo, a ne da ga posedujemo.
Na kraju, učiću ga da život nije crno ili belo, sever ili jug, levo ili desno, globalno ilo lokalno, klasika ili narodnjaci. Učiću ga da ima širinu poimanja stvarnosti kako u horizontali tako i u vertikali, te da shodno tome pristupa življenju i tako gradi svoj jedinstveni put kojim će jednom bez mene hodati.
Slučajni Nomad 