Video sam ga pre neki dan iz auta kako stoji sam na ulici, izgubljen, star, nekako dezorijentisan i olinjao. Bio je to samo sekund u prolazu preko jedne od glavnih beogradskih saobraćajnica. Sekund u koji je stalo celo jedno sećanje na čoveka zbog koga je pre deceniju i po malo falilo da zamrzim i napustim i muziku i džez.
Tada je važio za jednog od vodećih autoriteta u domenu džez klavira u Beogradu. Ako si bio klinac koji želi da uči, išao si kod njega na časove jer drugog nije bilo. A on te je dočekivao sa ciničnim komentarima, malicioznim uvredama i sarkastičnim humorom. Nije bio jedini takav u to vreme, jer je bio okružen sa još par njih, “eminentnih beogradskih džezera” koji su nas klince dovodili do suza posle svakog časa svojim “prefinjenim” pedagoškim metodama. Ali on, on je bio najgori. Ako si bio loš, brisao je pod sa tobom, obeshrabrivao te da nastaviš dalje i činio sve da te uvredi tako da više ne poželiš da priđeš instrumentu. Ako si bio dobar, bilo mu je valjda krivo, pa je nalazio načine da te spusti, ponizi pred drugima i nađe ti 101 zluradu zamerku ne bi li te opet obeshrabrio da nastaviš. Za njega je džez bio samo džez u tradicionalnom smislu, bilo kakva inovacija je bila sputavana i spoticana. Morao si da budeš njegova kopija ili si u suprotnom bio nepodoban za podmladak klana i kao takav stalno ismevan.
A mi smo bili klinci željni znanja, vežbanja, muzike, nauke. Nismo imali YouTube, mp3, torente, pare za knjige i diskove. On nam je bio jedini izvor informacija i trpeli smo njegovu zlobu, neko manje, neko više. Mene je bolela nepravda, bolelo me je saznanje da se žabokrečina tadašnje srpske džez scene neguje kroz njega i njemu slične likove. Ali plašio sam se i njega i njegovog suda, kao i ostali. Jer nije bilo drugog, jer nije bilo boljeg. I on je to znao i obilato koristio. I tada sam jako poželeo da jednog dana, ne znam kako i ne znam kada, odem daleko iz Beograda i potražim znanje i džez scenu daleko od njega i celog tog njegovog zajedljivog i sujetnog klana i da ću mu jednog dana kad se vratim pokazati ko kosi, a ko vodu nosi i vratiti mu za sve.
Ušli smo u sledeću ulicu i sekund je prošao. I u njemu taj stari, olinjali i usamljeni čovek koji je ostao iza ćoška, tužno gledavši u prazno. I sa njime moje detinje godine suza, straha, odbojnosti i zamalo mržnje prema džezu i klaviru. I nastavio sam dalje. Jer sada, posle svega, shvatio sam….više nije bilo ni važno.
Slučajni Nomad 