U nekom savršenom svetu, ova noć bi bila samo jedna u nizu noći koje boje naše osvetljene prozore tišinom toplog doma. Miris rodnog grada širio bi se ulicama kojima sam te vodio u park, na igralište, pored reke, u muzej.
U nekom savršenom svetu, sećao bi se kako smo još onomad planinarili po vrletima Srbije, pa se izgubili na putu za kuću i prespavali pod zvezdanim nebom. Kako si se radovao kad me pobediš u micama i kako si uvek hteo da jedeš samo crni deo eurokrema.
U nekom savršenom svetu, pamtio bi dan kada si otišao od nas u svoj život, šah koji sam ti napravio, koji ti je virio iz torbe i suze tvoje majke koje je uvek mislila da je vešto prikrivala.
U nekom savršenom svetu, ne bismo večeras sedeli ovde, jedan preko puta drugog, za stolom u kafani, na ovoj raskrsnici svetova i persirali jedan drugom kao dva stranca, što svakako i jesmo. Ne bi me gledao tako začuđeno i s nevericom, pokušavajući da pronikneš u moje namere.
U nekom savršenom svetu, ti bi bio moj.
Voleo sam tvoju majku, i ona je mene. Čitavog života. Samo nju. Znam da ti nije pričala. U pauzama svojih putovanja po svetu, kad god bih se vraćao u rodni grad na kratko, gledao sam te iz daleka kako odrastaš i stasavaš, kako poprimaš obrise pravog muškarca, čoveka za primer. Ponosila se tobom. Znam to.
Nakon njene smrti, ništa više neće biti isto. Ti ćeš biti dobro, pred tobom su velika iskušenja ali i velike pobede. Ti si uvek bio poseban, i to ćeš uskoro pokazati svima.
Ovo je njen privezak, dala mi ga je davno pre nego što si se ti rodio. Zvao sam te večeras samo da ti to dam, da imaš nešto moje, a njeno. Unutra je mala cedulja. Ček za tvoje školovanje na Harvardu. Ja putujem ujutru, više neću dolaziti. Više nemam zašto. Zbogom Todore, čuvaj se.
U nekom savršenom svetu, ova noć bi bila samo jedna u nizu noći koje boje naše osvetljene prozore tišinom toplog doma. Miris rodnog grada širio bi se ulicama kojima sam te vodio u park, na igralište, pored reke, u muzej.
Ali mi ne živimo u tom svetu. Naš svet se pod naletom stvarnosti raspada u hiljade belih kristala koji noćas prekrivaju naš san o ovim malim životima u kojima smo igrali kako smo najbolje umeli. A to najbolje, nije bilo baš za primer. Ipak, to najbolje, bilo je jednom za večnost.
Slučajni Nomad 