Kada hodaš putem umetnika, hodaš putem samotnika. A samotnik je istovremeno i pesnik i ratnik i monah. Jer hodaš kroz ljude neprestano i njima si stalno okružen, a zapravo si uvek sam.
Mnogi ne prođu obuku i trening. Neki odustanu posle prve posekotine, a nekima se rana zagadi pa ostanu daleko iza. Neki se rasplaču od salve šamaranja i drila koje obuka nosi, a neki se ponesu u početnom uspehu, pa potom brzo pregore. Mnogi ipak polude od dužine obuke i otkriju da nisu izdržljivi koliko su mislili da jesu, puknu fizički, mentalno, emotivno i napuste Put.
Oni malobrojni koji prođu obuku, krenu u pravu borbu. Tada shvate da je miris borbe, zapravo miris krvi i čelika, a ne slave i meda, kako su to možda ranije zamišljali. Ali nije dovoljno boriti se hrabro i vešto. Jer moraš da zavoliš kaljugu bojnog polja, ognjeni vazduh bitke koji pali strah u kostima i da voljno predaš sebe za viši cilj, svaki put kad staneš ispred protivnika. Mnogi izginu pre prvog zadatog udarca, mnogi se poplaše od jeke i vreve, pa zaždiju u neku sigurnu luku. Neki pak hrabro nalete na oštricu mača i prerano skončaju.
One koji prežive, tek čeka pravo iskušenje. Jer ratovati je lako. Ono što je teško je period samoće koji uvek prati vreme između dve bitke. Gledaš ljude oko sebe, ljude koji dolaze i odlaze, koji te vole ili ne vole, koji ti se dive ili te preziru. I trudiš se da učestvuješ u tome, stvarno se trudiš da budeš jedan od njih i sa njima i međ njima, ali ne možeš, jer shvatiš da svi oni na kraju nekako prolaze kroz tebe i mimo tebe. A tebe odaju tvoji ožiljci iz bitaka i noći bez sna, dok oni spavaju snom pravednika. I shvatiš da si ipak potpuno sam. Jer svi oni prate neke svoje regularne životne šine, a ti bazaš divljinom. Mnogi ne izdrže samoću, ne podnesu sebe u tišini svog bića i odu i sami na te šine. Neke potom zgazi voz jer otkriju da nisu odgojeni za život na šinama kao ljudi koji ih celog života okružuju.
Puno njih ne izdrži poraze koji neminovno dolaze. Padnu u tugu, očaj, depresiju. Prestanu da veruju u Put. Većina ne izdrži slavu pobede. Opuste se, umrtve, ulenje. Postanu lak plen za protivnika koji uvek vreba i najjačeg od nas.
I tako od svih onih hiljada mladih umetnika s početka, ostane njih par prekaljenih. Njih par koji su prošli i obuku i bitke i samoću i poraze i pobede. Očvrsli kroz decenije kaljenja po pustarama i vrletima kako sveta, tako i sopstvene duše, ovi umetnici su bili i ratnici i monasi. I niko ih nije posekao i ništa ih nije zaustavilo. Oni su naučili tajnu puta i spremni i silni koračaju napred.
Ali onda dolazi vreme pesnika. Vreme u kom se više ne umire od koplja i mača, već od lepote. Vreme u kom nema blatnjavih rovova, krvavih oklopa i usamljenih hramova, već samo rajskih vrtova, plodnih ravnica i čednih muza. I to je vreme kad onih par preživelih kroče iz tame u svetlost posle svih tih godina vrlih podviga i teških vojevanja. I padaju na grudi one koju su oduvek sanjali. One čiju sliku su nosili u nedrima dok su topovi parali nebo iznad njihovih glava. One čiji ih je lik posećivao u najtežim trenucima beznađa tokom godina borbe i davao im snage da prežive, one za koju su znali da negde postoji i da ih nemo čeka baš tu, u ovom rajskom vrtu čednosti i topline. One koja će im na kraju svega dati ljubav za koju su se toliko borili, za koju su stvarali, samovali i kojoj su maštali.
I onda im Ona, ta prava, magična i savršena, zarije nož pravo u srce. I oni, svi sem jednog padnu na kolena u neverici. I tamo gde ih nije ubilo hiljade ljutih kopalja razularenih divljaka, zapaljenih strela podlih bandita, dugih oštrica strašnih ratnika, ubila ih je Ona, lako, prosto, bez najave i upozorenja. I umrli su, svi sem jednog, ne od rane u srcu, već od otrova razočaranja u Put, u umetnost, u ljubav, u ceo život.
A onaj jedan jedini umetnik koji je preživeo i doba pesnika, ostao je sa nožem u grudima da večno stoji sam na rubu stvarnosti. Da dok je sveta i veka svedoči o sudbini svih nas koji smo prošli ceo Put, a onda pali za ideal, ne žaleći ni za jednim trenutkom provedenim u koži umetnika, umirući na kraju od ruke sopstvenog pesništva.
Slučajni Nomad 